Pozdrav Ekipice,

Za vikend se odigrao jedan sjajni retreat na mističnoj i prelepoj planini Rtanj. Ekipica mala ali veoma odabrana. Bilo je puno i suza i smeha do suza. Puno upoznavanja sebe, i ogoljivanja. Puno isceljujućih zagrljaja. Sve je teklo sa lakoćom. Nežno I podržavajuće. Poput lotosovog cveta svaka se duša otvorila onoliko koliko je bila spremna. Što je više bila spremna da otvori svoje latice duše više je mogla da primi svetlosti, ljubavi i zagrljaja.

Ono što su mi na kraju rekli “Ovo nijednim parama ne može da se kupi i vredi mnogo više nego što košta. “

Neke stvari jednostavno se ne mogu kupiti. Samo ih možeš osetiti i doživeti. 

Volim takve trenutke koji ti ostanu urezani dok dišeš. Volim izraze olakšanja i kako se osobi promene crte lica kada zbaci neki teret koji nosi dugo godina. Kako smekša i lice I duša. Još nisu ni otišli a već su pitale kada ćemo ponovo. 

I biće reiki retreat 27,28,29 jula. Odlučila sam da nastavimo ono što je tako dobro delovalo. A lokacija možda će biti i nešto drugačija ali o tome više informacija ovih dana.

Jedna neplanirana aktivnost a spontano nastala jeste da odemo do Soko Banje i da se popnemo do tvrdjavice SOKOGRAD. Da smo samo znali koliko je zahtevno popeti se, verujem da većina ne bi ni krenula. Juče u razgovoru sa prijateljicom izgovori ona isto, da sam znala šta me sve čeka kroz moj život, nikad ne bih verovala da je moguće i mnoge stvari ne bih uradila. Nekad je sjajno da nemaš pojma SAMO DA KRENEŠ. 

Ali kako krenuti? Odakle. Od vere. Mi smo u subotu sa punim poverenjem pošli za jednom od učesnica retreata koja je samo rekla Vodim vas na jedno jako lepo mesto, hoćete sa mnom? Ko iz topa sve smo se složile spakovale i krenule.

Svako je prošao koliko može i iz sebe izvukao najviše. Nekoliko njih već nam je mahalo sa vrha. Kako smo bivale bliže cilju, tvrdjavi, tako su strahovi bili sve veći. Bližilo se veče, nismo imali ni vode kod sebe. Izgovorila sam naglas “Toliko je strmo, ako se i popnemo kako ćemo se vratiti?” Progovoriše moji strahovi. Pazite da svojim strahovima ne nasete štetu onima koji vas slušaju. U porodici, prijateljstvu, biznisu. Drago mi je da me nisu poslušali. Nastavili su i došli do vrha. Čula sam kako se smeju, snimaju, i uživaju u pogledu. 

Neke su već odustale i rekle da nas čekaju na pola puta. Ja sam bila na korak da odustanem. I iza mene niotkuda dolazi Ivana, za koju sam mislila da je odustala još na pola puta. Ne zato što ne može, već zato što je bila u klompama sa velikom platformom. Pojavila se poput sunca, sa osmehom rekla je rečenicu koju ću pamtiti dok dišem “TEK NA VRHU, VIDIŠ SVRHU. Hajde kreći ja sam iza tebe. “

Ja sam se opirala još malo, ali kad sam videla nju u onim klompama kako četvoronoške ide dalje, ali ide, rekla sam sebi “TEK NA VRHU VIDIŠ SVRHU. Nisi došla do ovde da sada odustaneš.”

Stisnula sam petlju I rekla HAJDEMO. A pogled neprocenjiv. VREDELO JE.

Koliko prelepih horizonta i vrhova propustimo u svom životu jer se bojimo. Koliko je lepo pokazati svoj strah i ne ispasti smešna ni kukavica. Nego osetiti se voljeno i podržano i nastaviti dalje.

Ovo je jedan od razloga zašto radim Retreatove kao i moj grupni online program Metamorfoza. Mesto gde jedni drugima pomeramo granice i pokazujemo šta je moguće. Kad puno ljudi veruje u vas pa nekad i samo jedna osoba, to vam raširi krila, poput predivnog leptira, duša se otvara.

VIDIMO SE NA VRHU.

TEK NA VRHU VIDIŠ SVRHU. 

Onda shvatiš da nije svrha bila osvojiti vrh, već osvojiti tvrdjavu tvojih strahova i krenuti dalje. Tek posle mi je na vrhu Ivana rekla da se inače boji visine. Da mi je rekla to ranije odustale bi obe. 

Pažljivo biraj ko ti čuva ledja. 

U avgustu kreće rani upis u sledeću rundu mog online programa Metamorfoza - mesto gde nemoguće postaje moguće. Tromesečno putovanje i duboko upoznavanje sebe i šta smo sve sposobni učiniti i promeniti, koje potencijale probuditi.

I još jedan podsetnik 27,28,29 jula vidimo se na nekoj planini na Retreatu.